Ceo intervju čitajte u svetosavskom broju našeg EPA glasa
Arno Gujon : „Humanitarna pomoć, to je u redu, ali zašto Srbima?“, upitao me jednom prilikom neki prijatelj u Francuskoj. Odgovor je vrlo jednostavan: zato što je moje srce sa njima.
Preko televizijskih ekrana istovremeno sa svojim sunarodnicima 17. i 18. marta 2004. godine ugledao sam pogrome koje kosovski Albanci vrše nad Srbima. Desetine hiljada njih ubijali su i progonili Srbe koji su ostali posle juna 1999, otimali su i pljačkali njihove kuće i imanja. Čak i više nego muškarce i žene, hteli su da i samo pamćenje prognaju sa Kosova.
Mnogi su tada osudili nasilje i čak javno govorili da su Srbi žrtve „etničkog čišćenja“. Ali šta su radili osim osuđivanja? Ništa. I šta vredi osuda ako posle svake reči osude ne usledi akcija? Opet ništa.
Želeo sam da pružim pomoć tim Srbima u enklavama o kojima niko konkretno nije vodio računa. Hteo sam da im pomognem iz idealizma i ubeđenja, jer pripadamo istoj kulturi, istoj civilizaciji. Hteo sam da budem učesnik istorije, a ne samo njen puki posmatrač. Tada sam došao na ideju da osnujem humanitarnu organizaciju Solidarnost za Kosovo.
Svetlana Gradinac